Nasrudin-hodža je učio u medresi pred čuvenim alimom kojeg je, pored učenosti, odlikovala i dobrota i privrženost njegovim učenicima. Ali, osim učenosti, bio je veoma pobožan, pa su ga smatrali evlijom, dobrim. Od svega imanja imao je jedno janje. Taj bi alim svaki dan zaklao janje, ispekao ga i pojeo zajedno s Nasrudinom i ostalim softama, a zatim bi sakupio sve kosti, proucio nekakvu dovu, i janje bi se opet stvorilo, zdravo i čitavo, te bi ga opet sutra pojeli. Jednoga dana taj muderis ne dođe na vrijeme u medresu da održi nastavu svojim učenicima, a ovi, ne mogavši čekati svoga hodžu dok dođe, zakolju janje, ispeku ga i izjedu. Dođe muderis i vidi ih sve snuždene.
-Šta vam je?- zapita ih, a zatim, prisjetivši se, reče:
-A gdje mi je janje?
Oni okrepili uši pa šute. Razjaren muderis upita jednoga softu:
-Šta si ti radio?
-Ja sam ga zaklao, -odgovori on.
-Dabogda i tebe zaklali! – prokune ga hodža, pa se okrene drugome:
-A šta si ti radio?
-Ja sam ga derao.
-I tebe derali dabogda!
Obrati se trećem:
-Šta si ti radio?
-Ja sam ga pekao.
-Dabogda i tebe pekli!
Muderisa nije nikako popuštala srdžba pa se jednako obraćao jednom po jednom softi i proklinjao ih. Najposlije se okrenu Nasrudinu:
-A šta si ti, bolan Nasrudine, radio?
-Ja se, bogami, efendija , smijao.
-Dabogda se i tebi smijali!
I sve dove muderisove Bog uslišao. Jednoga softu zaklali hajduci, jedan se sadro, jedan izgorio i svakom se ponešto dogodilo prema hodžinoj bed-dovi, a mi se Nasrudin-hodži i danas smijemo, jer ga je njegov hodža tako prokleo.
